Danijelu sam upoznala pre 11 godina, dok sam uredjivala i cistila grob mog 37-ogodisnjeg sina Milana. To je bilo par nedelja nakon sto je preminuo. Naime, Danijela je takodje posecivala grob svog sina Aleksandra. Nasmesila mi se i zapocele smo konverzaciju. Shvatile smo da imamo mnogo slicnosti. Ubrzo smo razmenjivale svoje price, ne samo o sinovima vec i uopste o zivotu.
Kada sam nakon toga opet otisla da posetim grob mog Milana, pronasla sam papir koji je bio ispod kamena. Radilo se o inspirativnoj poruci od Danijele. Bila je, naravno, namenjena meni jer sam poprilicno skoro izgubila sina. Odgovorila sam joj na tu poruku i stavila moju ceduljicu takodje ispod kamena, bas tog istog. Nedelju dana kasnije, primetila sam jos jedan papiric od Danijele. Tako sam znala da je procitala moju poruku.
Tako smo se dopisivale godinama. Ja njoj, ona meni. Ispomagale smo se i razumele jedna drugu. Danas, nas dve smo i dalje u kontaktu ali, preko nedeljnog rucka. Da, mi sada uzivamo u nedeljnom popodnevu zajedno, uzivo. Razgovaramo, smejemo se i retko imamo potrebu da diskutujemo o svojim najvecim bolovima i ranama. Zato cemo biti prijateljice zauvek.
- Una
P.S. Ukoliko trazite prijatelja, formular mozete pronaci ovde: TRAZIM PRIJATELJE
Нема коментара:
Постави коментар